na kantunu

I feel like writing...
ni sama ne znam o čemu.

Životu općenito? ne.
o njegovoj prevrtljivosti? monotoniji? ispunjenosti? dosadi? smislu???

ili svemu pomalo...

"oslobođena" obveza sad priko lita, ostaje mi puno vremena za razmišljanje...

o tome kako "velika budućnost" kuca na vrata...
o tome kako uopće nemam iskristalizirano što želim raditi i gdje biti...
o tome kako nemam koga da mi pomogne razlučiti...i može li to itko bolje od mene znati?

i kako uspjeti sagledati širu sliku? možda vidjeti nešto što mi je pred nosom; možda od šume ne vidim stablo?

i jel moguće da Ovaj Grad za mene postaje premali?
ne fizički, naravno...

i što je to u našim sklopovima što nas veže za jedno misto premda znamo da nam u (jako važnim) drugim sferama premaleno postaje?

i je to što nas tjera stalno naprijed, bez obzira na sve?
prkos?

'ajdmo pričati o prkosu...
dajte mi definiciju neku...
patim o posloženosti. o uvriježenim pravilima. o stavljanju stvari gdje im je mjesto...
dajte mi definiciju prkosa.



jer mene to nekad tako tira naprid. kad misle da neću moći. kad mi naređuju. kad...misle da ću posustati...
što je to što nas tjera da ne posustanemo?
hrabrost? ludost? zdrav razum...?

ne znam..malo se gubim ovih dana...
previše slobodnog vremena, previše celzijevih stupnjeva...
previše zajebancije...
'ajdmo malo pričati zaozbiljno...

'ajdmo otjerati malo osjećaj ispraznosti...
'ajdmo se u nekim drugim stvarima pokrenuti...
pa makar značilo i svoj utabani svijet preokrenuti!
kod drugih izgleda to tako lako...
a kod mene...naiđe(m) na živi zid...

a di je sad taj moj prkos da ga sruši? jel lakše rušiti barikade koje su postavili drugi?

kako srušiti barikadu za koju si samo jako svjestan da u tebi postoji?
a nemaš pojma kako je se riještit...a smeta. o da.




i kako se ne vrtiti svakodnevno u krug?
konstatno ista pitanja, konstantno polovični odgovori...

hmmmm...

i što je u toj umjetnosti da to uz sami pogled, zvuk i pokret olakšava olovne misli?
naočigled ne sugerira ništa... a osjećaji uskovitlaju?



¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

ništa. nisam sebi razjasnila ama baš ništa.
idem dalje čitat, slušat i gledat...

možda i dogodi se čudo... :)

nije me bilo neko vrime...

di sam bila, šta sam radila...
neću nabrajat.

¸¸¸¸¸¸¸¸

(ustvari, moram reć jedno...napoookon sam kupila fotoaparat!!!)



¸¸¸¸¸¸¸¸

između ostalog...razmišljah.
Pa i o svom blogu.

o njegovoj funcionalnosti i svrsihodnosti.
o tome što, u principu, ne smatram da znam pisat...
ili smataram da ne znam, sasvim svejedno je sad.

razni ljudi se izražavaju na razne načine...

ja svoj ne pronalazim u riječima...bar ne svojima.
često, ma i prečesto ne znam kako izreći ono što mislim...

često, i prečesto
to pronalazim u pjesmama...

(za svaku situaciju, ja nađem prigodnu pjesmu.
jel i to neki stanoviti dar? )

obožavam čitat tuđe umotvorine i divit se kako ljudi uspiju pretočit osjećaje u riječi...
osjećaje u bilo šta...
šta nije jedna velika intenzivna konfuzija.


Sve mi se češće događa da od siline misli i emocija ne znam više ni šta bi ni di bi.
pa ostavim za sutra.
kao, prosvjetlit će me posli. aha. hm, dam.m.


Pa kad ja već ne mogu sama smislit, dajem riječ onom 'ko može...
Gibo, izvoli! ;)

¸¸¸¸¸¸¸¸


Za ovim svijetom kasnis stoljece il' dva
i na prastarom goblenu samo tebi nekih znanih puteva
vezes svoju nit i nikud se ne zuris
pustas vrijeme neka curi, ti si zadovoljna s tim

Ja za tobom kasnim stoljece il' dva
i da ti zavirim u srce tamo nasao bi gnijezda labuda
al' se ne mirim sa tim
i kada molim se za tebe, znaj u isto vrijeme
nemam pojma ko si ti

Koji te vjetar k meni nosi, predstavi se tko si
da li zena ili san
kazi tko te k meni salje do srca i jos dalje
da mu medalje dam
i ja cu cekati i znat cu tko si ti

Za ovim svijetom kasnis stoljece il' dva
i na prastarom goblenu samo tebi nekih znanih puteva
slijedim tvoju nit i dok molim se za tebe, znaj u isto vrijeme
nemam pojma tko si ti, tko si ti

Koji te vjetar k meni nosi, predstavi se tko si
da li zena ili san
kazi tko te k meni salje do srca i jos dalje
da mu medalje dam
i ja cu cekati i znat cu tko si ti

...Znat cu tko si ti

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

pa kad saznaš, javi mi

odgađam.

život za poslije.

za posli predavanja. pa posli putovanja. pa posli lita. pa posli diplome...

ima hrpa toga što želim, i što ne stignem.
je li to zbog loše organizacije vremena?
što mi je potrebno barem 7 sati sna, pa makar i dvokratno?

ili jer mi je jednostavno prenaporno postalo "živit" na faksu...?
valjda su to godine... :)))


želim žiiiiivit, želim izlazit, putovat...
želim ić u doktora kad mi treba, a ne planirat odlazak u zubara 2 godine!
želim se jedno jutro probudit bez grča di sad moram ići i što napraviti i hoću li zakasnit!
želim da me prestane anksioznost prestane sputavat!
želim jedno lito koje neću morat radit i di ću samo putovat i družit se...i ODMARAT...
želim završiti faks i ne misliti se di ću se (i oću li!) zaposlit posli...
želim da me ne živciraju sve budaletine ovoga svita...
a immaaaaaa ihhhhh!!!!!!!!!

Želim ići u Pariz, Grasse, Barcelonu, Sevillu, Prag, Dublin, St. Petersburg...

Želim ići na tečaj fotografije i kupit fantastični fotoaparat...

A i jednog šesnog momka bi tila :)))

eee...
jednog dana...
kad bude bilo vremena...
novaca... kad se planeti poslože...

faking šit, ja oooću sadd!!!
dosta mi je više ovakoooooo
stalno čekat neki vrag...
ajmo više, zvjezdice moje, posložite se!


E, želim jedan dan bezbrižnost djeteta.

...Jedan dan, samo jedan dan
onaj pravi presudan čudan dan
Jedan dan, samo jedan dan
pa da bude sav život radostan...

¸¸¸¸¸¸¸¸


...mislilm da sam se rodila u krivo vrime...
50/60-te bi bile moje godine...





možda i 20-te...





al, 'ko me pita! ;)

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

i ne, ne mislim da bi me život u drugo vrijeme riješio neprestanih pitanja, želja, problema. al čini mi se da je to vrijeme bilo mnogo "pitomije" nego danas...i tempo života je bio neusporedivo sporiji... te da bi se tada bolje uklopila!!!

but, we'll never know, will we?!

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

a u međuvremenu tražim sponzora za putovanje Francuskom. (Grasse, Pariz...obavezni!)
znate li ikoga? ;))
mail je naDESNO!

jučer sam bila na vjenčanju. dva točnije.
već mi je ovog "glavnog" bila puna kapa i prije nego li je počelo...
poželjela sam ići na "sekundarno"...

jer mi je ovo prvo mirisalo na sve samo ne na dobro.
mlada enormno živčana,
njena majka za koju ne znam postoji li riječ da opiše toliku količinu zabadanja nosa, dosade, tradicije, običaja- seljanka u svakom smislu riječi, seljanka kao žena sa sela, sa pogledima na život i okolni svijet tako uskima, da konji imaju širok vidokrug naspram nje...
i lako bi bilo da ne maltretira svoju kćer koja se majci dragoj ne usudi suprostavit...
jer je jednostavno takva...



a meni samo gledanje toga sa strane diže tlak na milijardu...

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸


i tako, kao što već znamo, psiha je jako čudesna stvarčica

ja sam si totalno zabrijala da će meni na tom piru bit užasno
i tila sam ići na ovaj drugi...

na kojem mlada ne jebe živu silu
i sitne usputne katastrofice nisu za dobit čir na želucu
gdje se dopušta biti spontan
i di postoji pravo na pogreške...

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸


no, ipak je ovaj bio i ostao primaran
jer Ta Osoba jako puno znači...

i je, bilo mi je super...

dvoje ljudi koji se vole i žene zbog čiste ljubavi
danas je rijetkost.

i sami pogled na njih ispunjava nekom čudnom nježnošću...

..."hej ljepotice, moje prijateljice..."

nezaobilazna pisma.
a i baš ste mi lipotice...
i ne znam ni kad ste mi se uspile ovako uvuć pod kožu...


¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

a Mama draga...
je trčala za svojom kćerkom udavačom po sali ako joj štogod ikada ikako zatreba...
jer, čemu služi kuma??

a kad smo joj čestitali u Crkvi (jer je nikako ne možeš zaobić, jel)
odmah je dobacila da se sam mi ostale moramo jedna za drugom udat.
jer sad kad je njena kćer udana, i svi ostali trebaju.
i roditi puno djece i živiti na selu s kokošima, blitvom i salatom u vrtu.
i svakodnevno obilazit crkvu, a nediljom posebno dobro ić lizat oltare.
i živjeti sretno do kraja života.

ona Majka iz Raymonda je ništa spram ovoj...

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

draga moja prijateljice
meni je drago što si se ti udala za čovika kojeg voliš
i otišla od kuće...

mislim da ćeš se "spasit"...

imaš diplomu u džepu, imaš Svoga nekoga...
život ti je pod nogama...

UŽIVAJ !!! *****************

mozak će mi eksplodirat.
sto milijardi stvari radim. jer moram. jer želim.
jer drugačije ne mogu.

jer imam velika očekivanja od sebe.
jer želim puno.
i mogu puno.

i ne bi mi bio problem da se sve odjednom ne sruči...

zapostavljam socijalni život.
a to dobro nije.
jer mi fali. jer sam živčana. postajem depresivna.
želim svoje prijatelje.
al se onda ne mogu opustit. mislim samo što sve trebam učinit.

a ne znam izbalansirat.
čini mi se da je nekad to jednostavno nemoguće.
da treba "odgulit" burno razdoblje.

što se kvragu događa
glava mi se raspada....

čini mi se da ako ne napravim sve sad i odmah
kasnije će biti kasno.

možda je problem ustvari što me moji dragi najbliži
uopće ne razumiju.
uzimaju zdravo za gotovo.
e, znam ja da su svima najvažniji njihovi problemi...

znam ja to.

i znam ja da svi uvik misle prvo na sebe samo...

al nekad mi je dosta da ja moram bit odrasliji član od Odraslih...

da ja moram pazit kako se ponašati i što govoriti...
da ja moram slušati kad imam hrpetinu svojih stvari za obaviti...

al mene se ništa ne pita.

i dosta mi je toga više. nemam živaca.

hm, možda mi se zato i žuri ovoliko??
da što prije odem?

da nađem svoj mir, negdi daleko od Njih?

ne nužno fizički daleko, al...
od očiju da...

ne mogu više gledat samožaljenje
a bome ni slušat
ako se nećeš trgnit i pokrenit
premda ti je ponuđena pomoć već previše puta...

ja ti tu ne mogu ništa.

al ja ću morat otić.
radi sebe.

i znam, bit će ti onda još i gore.
i znam, neće ni meni bit lako...

i znam, svoj strah od separacije ću morat prebrodit...

čudno, do prije par godina mi nije na pamet padalo ić iz kuće...
do prije par miseci odlazak iz Splita nije bio opcija...
do prije par minuta nisam ni shvaćala glavni razlog svoje nervoze...

o da, bilo je 10-ak sporednih koji su savršeno činili zaokruženu živčanu cjelinu...

al čudno je to kad riječi počnu izlazit same, što na kraju proizađe....

i da, krivim Te za mnogo toga.
i da, znam da me voliš.
i ja tebe volim.
al ja te ne mogu gledat kako propadaš. i odbijaš pomoć.
"glavnu" pomoć.

a kad ne mogu pomoć tebi, morat ću sebi.

još malo jurnjave i žurbe....i gotovo je. i odoh ja.
kud, pojma nemam...

nije ni bitno.

samo da izgasim ovu bombu u sebi...!

Politiku van iz moje butige.
o da!

ne volim je, ne razumim, a bome ni ne želim razumjeti!

tu i tamo mi dođe, pokušam- iživciram se- odustanem...

nisu mi jasni ti- redom korumpirani ljudi-
koji zavaravju mase, glume dobrice koji rade za Narod
a ustvari...
nit' su dobrice, a rade sve protiv Naroda...
rade jedino i isključivo se Sebe...!!!

i ne da mi se pisat ni o ZERP-u, ni o EU, ni o Vladi, ni o Saboru...
ne da mi se nikoga imenovat, optuživat...
niti znam dovaljno niti imam dovoljno DANA za pisanje...

Ono što mene muči je- kako živjeti sa svim tim spoznajama???
Da je svaka bitka koju pokušaš dobit unaprijed osuđena na propast
jer si ti samo jedna mala girica u oceanu morskih pasa...

i kako gledati u budućnost s nadom i svjetlom u očima??

kad je sve izglednije da ti NISI taj koji može utjecat na nju...?

jel onda najbolje prolagođavat se (novo)nastalim situacijama
izvuć taj tren što je najbolje za sebe
i ić dalje??

ili se neprestano borit protiv vjetrenjača?

ili se povuć na neki otok, ić obrađivat zemlju i živit težačkim životom...
teško, nakon ovoliko stečenih spoznaja...

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

Što više "stasam" na faksu, pa i kroz život, sve mi se manje sviđa što vidim oko sebe...
koje veze ima faks, jel?
pa...
izravna povezanost za prehrambenu industriju mi u tom sektoru otvara oči
svakodnevno sve šira i šire...!!!

kad vidim samo koliko se tamo SVJESNO malverzira, krivotvori, šteti potošačima radi uštede i zarade...
i kako Nadležni Državni Organi zatvaraju oči..
jer oni dobijaju porez od toga...i u interesu im je...
zlo mi dođe.
a ništa učinit ne mogu.

Dobro je moj profesor iz fizike govorio-
-"blago glupima, njihovo je kraljevstvo nebesko"

izgleda da je formula sreće u današnje vrijeme biti glup, slijep i gluh.

i pun sebe.
i Svijet je tvoj.

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

hmm,da...
sad mi je ml kasno za to...

trebam stvorit sebi svoj mali zaklon ispod neba...
ako itko zna dobru lokaciju i voljan je dat mi koordinate, bila bih zahvalna...
građevinska dozvola poželjna...

ne želiš kraj...mada je tu...

kad sam upisivala faks iskreno- nisam očekivala da ću ja to moć završit.
bio mi je prevelik korak. pretežak. previše opterećnja na leđima. u glavi. u glavi. i opet, u glavi...

u tom periodu života, bio bi mi prevelik korak završiti frizerski tečaj, a kamo li ovo što ja upisah...
i bilo je i uspona i padova, i želje za odustajanem...i pogurivanja od strane prijatelja...

onda je krenilo, nešto se pomaklo...

i krenulo je vrtoglavo uzbrdo...
toliko da očekujemo i diplomicu do kraja godine
dipl. ing. da...
uskoro, vrlooo uskoro...

(živi bili pa vidili, aprilili.. ;))

i koliko se god meni nekoć činilo da diplomom brige završavaju, u stvarnosti one tek počinju...
pitanje zaposlenja...ou jea...

ja ja i opet ja sam vrlo lokalpatriotski nastrojena.
volim svoj grad. obožavam ga. ne znam kako bi živila bez njega...
svakodnevno me iznova i nanova oduševljava... opijam se njime...
otkrivam sitnice...
i je, najlipši je na svitu...
gledala sam jučer na tv-u Škrinju, tema Riva...
skoro sam počela plakat od lipote...ježila san se čitavu uru koliko je trajala..!



Splite moj...
moja lipa mladosti...

i koliko god ovaj grad meni vizualno i organoleptički (ne pitajte!) pruža...
toliko se sad vraćamo na početak...
a to je da baš ovdi i nema neke blistave budućnosti...
za mene ili me... ne...

ono čime bi se ja tila bavit...ne postoji čak ni u Hrvatskoj ciloj...
pričala sam već o tvornici parfema u Parizu...
eh, pa ne bi ja baš nužno u Pariz...
ne bi ja uopće vani...

al koliko onda čovjek sretan može u popunosti biti?
može li se uopće birati između Grada i zanimanja?

kako ovoliko voljeti nešto što ti ne pruža "esencijalno"?

kako je uopće moguće biti toliko zaluđen ovim mentalitetom i prirodom?
mentalitetom Balkana...
a glumimo Gospodu...
(kad pričam već o Balkanu dovoljno je izaći navačer vani...Split je preplodno tlo za cajke postao...na svakom kantunu, iz svakog drugog kafića...a i auta...)

Svi veliki Hrvatine
a svaki skače ko klokan
čim čuje Cecu il' neki hit turbo folka...

prirodom koja nam je najveći adut, a svakodnevno je narušavamo...
ne znam uopće jel ja to mogu gledat, boli previše...
i opet se vraćam na Škrinju...
kad sam vidila kako je grad izgledao prije 50 godina, a kako sad...tuga me uhvatila...
još je sad i dobar, kako mi se čini da će ga unakazit...



i jel onda bolje jednostavno otić?
ili je to bižanje?

prepuštanje neminovnom?
ili jednostavno kukavičluk?

nisam rođena za Revolucionara...
a uz ovakve sugrađane koji samo pizde da ništa ne valja, a ne poduzimaju ništa, šta se i može učiniti?

a sama pomisao na odlazak boli ko sam vrag...
a ostanak ne pruža toliko koliki su apetiti...
al di ću bez ovog mora, bez ovog sunca, bez juga, bez bure, bez fjake...

a i di ću sa svim tim kad sveg ostalog nemam...

jel možda i bolje otić i svako toliko se vraćat?
i čuvat ga u srcu ovakvog kakav (još) jest?







Ispod Sunca zlatnoga
Ispod sunca zlatnoga blista riva najlipsa
na planeti malena, al' u srcu najveca
puna dusa radosti kad ti sapnem ime
grade moj

Dok te maze oblaci
i kad ti bura zazvizdi
isto takajes mi
sve niti s tobom spletene
puna dusa jubavi kad ti sapnem ime
Splite moj

Zauvik si tu
u mojim mislima i grudima
dok kroz plac i smij
lipotu poklanjas svim ljudima

Kad bi svako jubi te
samo pola od mene
tvoja lipost kamena jos bi jace zasjala
puna usta jubavi kad ti sapnem ime
Splite moj


kad čujem ovu pismu, srce mi bude veliko ko piramida

i kažem, ajde, ima još malo vrimena, smislit ćeš ti...

a u međuvremenu oću još jednom u teatar ić pogledat Libar O' Libra Marka Uvodića...
preporučam svim Splićanima. i onima koji se tako osjećaju... :)))

i došlo je do dugo očekivanog i nužnog i ne- ugodnog razgovora...

i nije tekao kako sam očekivala.
nije tekao bolje. nije trajao dulje.
nije završio kako sam ja zamišljala...

ne, završio je bolje...

na krilima vjetra ja nastavljam ples...

i da se ne zavaravamo, neće stvari biti iste ko prije.

al, moj živote bit će bolje još sam dobre volje, mada nisam najbolje... :D

igramo po novim pravilima.
pakt sklopljen od obiju strana.vidit ćemo koliko ćemo ga se držat.
vidit ćemo jesu li ove godine zbilja toliko značile.
vidit ćemo koliko su neki ljudi spremni na kompromise. na dijalog.
d i j a l o g.
ne monolog. ne ne i ne.

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

i koliko će Narcisi prestati biti Najdraže Cvijeće... skriveno... i od svijesti, čini mi se...
e...al podsvijest čini 6/7...

veliku većinu...
¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

zanimljivo je to koliko su ljudi ZBILJA različiti.
i kad ti se čini da si u mnogočemu jako sličan, odjedan put toliko toga drukčijeg.

i poslovica 100 ljudi 100 ćudi postaje pretijesna ovom svijetu.

jer je to toooliko šarenilo da se nekad čini nemogućim.
u sušini smo vi izgrađeni od istih supstnci...

a svi redom dručiji...

i nekad bi najradije željela hodati slijepa i gluha kroz svijet.
toliko je ružnih stvari...toliko nepravde, toliko boli...

¸¸¸¸¸¸

A kad se sitim kako je divno rano djetinjstvo bilo...

i kako "odrasao" čovjek nikada neće moć imat slobodu i mir djeteta.

jer previše toga zna.
previše vidi. i čuje. i osjeća...

i ne želim nikad odrasti.

želim se slobodno smijati.
ne želim stalno pitati što bi se moglo desti sutra.
bližnjima. meni. gradu. svijetu.

I kako naći mir u ovom tempu života?
kako išta stići napravitit?
kako uskladiti želje i mogućnosti?

i kako se prestati konstantno pitati zašto i kako...?

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

ili pričekati da više ova gnjila južina koja traje danima prestane...
naspavati se...
izliječiti... (premda to što si uši začepljene nije nužno ni loše, obzirom na sve ;))


pa će sve poprimit nove dimenzije...!

umoran...umoran san prijatelju, umoran...

od same sebe, umorna...

daj te mi lijek za ne razmišljat!

i eto- I'm back...

već neko vrime ne osjećam potrebu pisanjem...

čini mi se da mi se piše jedino kad sam tužna...
...što nisam već neko vrime

ništa se posebno nije dogodilo...
malo san radila
malo san učila...
malo putovala
srednje photoshopirala...
puno facebookirala
i najvažnije- puuuno sam se družila s dragim ljudima...

¸¸¸¸¸¸¸¸

...a neki jako dragi ljudi sve manje to bivaju...

¸¸¸¸¸¸¸¸

i to me brine...al ne znam šta napravit i kako...
i onda šutim... al nije ni to rješenje...
jer dok pizdim slova, znači da mi je stalo...a ovako...sve manje je :(

...i šutim i dalje...i jaz je sve veći...u glavi mojoj.
previše se toga skupilo.
previše.

i kako i di sad započet priču?

najgore je što nemam ni volje ni želje...
toliko sam puta sve pretumbala sebi u glavi, da mi se sad ne da "u živo"...

i kako odjedan put reć sve što te smeta?
jer to bi stalo na pooodužu listu

a možda i novo-potencijalno-nastala situacija bude i dobra...
živi bili pa vidili, jel...

¸¸¸¸¸¸¸¸


na početku Nove radimo rezime Stare...

...sve u svemu- ja sam prezadovoljna...

i ne, ništa se nije extraordinary desilo...
bar ne na prvi pogled

...al meni je ova godina bila Veliki povratak...

proputovala sam više nego u cilom životu...
utvrdila neka stara prijateljstva...
spoznala da ona novijeg datuma možda i nisu vječna...
rasturila godinu na faksu...
zaposlila se u Intrenetiću...
počela se učit photoshopu...

zbližila se sa sestrom na razini do koje ni u najluđim snovima nisam mislila da ćemo doć...




¸¸¸¸¸¸¸¸

...jedino još fali On...


al valjda će i to doć...malo po malo...

kažu, kad se najmanje nadaš...

jebi ga- ja se uvik nadam...kako onda znat kad je najmanje?

¸¸¸¸¸¸¸¸

a onaj vječni optimist u meni (nekad se pitam odakle mu snage?!)
i dalje piva...

...ja ne odustajem ...
...i ne smijem stati...

i neću stati...

jel se isto može gledat kašnjenje od 5 min
ili "ne zvanje natrag" pola sata?

kako to ako se već nekad dogovorimo , a ja 7 min zakasnim
skandal. ne poštovanje tuđeg vremena. bla bla...
##(u svoju obranu kažem da je ne obescjenjujem tuđe vrijeme već krivo procjenim svoje.
i da- i meni smeta što kasnim. možda zbog tog gropa u želucu jer znam da me čeka paljba kad jednom stignem na odrediše. čir ću dobit uskoro ako ovako se nastavi!
a možda mi nije ni svedno kad ka luda najveća trčim po gradu, sudaram se s ljudima...i preznojena, mrtva signem...i triba mi da se oporavim po ure...?!!)

....hm, da nastavim...?

a ako mi rečeš da ćeš me nazvat za 2 min, a ne nazoveš već za 30...nikome ništa?

i možete mi reć sad da uspoređujem kruške i jabuke...al meni to i nije toliko neodvojivo...?!

jer, ako mi netko kaže-nazvat ću te za 2 min( a ja zbilja pomislim da oće)
neke daljnje radnje stavim na čekanje.
neću sigurno ić se npr. tuširat, ako očekujem poziv. ili prat suđe. ili ili...svašta nešto.

i poziva nema i nema...

i nakon pola sata ka da ništa nije ni bilo.
jer to je POZIV. i nije da ja nisan imala šta radit usput...jel.

i sad ka ja ne bi tribala žugat?

jer to ne mogu uspoređivat?

a evo ja baš mogu. i upravo jesan. i ako nije u redu kasnit, nije u redu ni ne nazvat u dogovoreno vrime.

samo toliko. i rest my point, rekla bi moja sestra

i ja "restam" svoj.

imam potrebu napisat nešto OPTIMISTIČNO,
jer mi se čini da ovaj moj kantunić ne daje realnu sliku bića mog

inače, posve veselog :)

al mozak malo teško funcionira nakon neprospavanog vikenda (napokon!)
kretnje brzinom pariraju prosječnom 80-godišnjaku.

jeden da se održim budnom.(kava više ne pomaže, a ovako se na neki način gibam?)
---još samo 10 sati i mogu ić doma spavat ;))

¸¸¸¸¸¸

počeli su kitit grad.
obožavam božićno/novogodišnje razdoblje...
sve je nekako bajkovito...

i inače obožavam Palaču
i koliko god bila ona moja svakodnevnica...nikad mi je dosta...

a pogotovo kad Mi je okite...
ma Oni je i (granično neukusno) prekite,
al sva srića da više je manje, kako kaže naša dobra stara poslovica :) tj. moja :)

sritna san ka malo dite tada...

upijam mirise i boje svim čulima...

i vraćaju mi se Prijatelji...
ne želim propustit ni jednu jedinu "kokošastu" kavu u Getu...
izlasake koji se rijetki skupno realiziraju
nikako ne želimo svi na isto misto...
a previše je jakih osobnosti tu...i niko ne posustaje...
...i kompromisi na kraju balade...

pizdrečenje (ups, pardoname na rječniku) do besvjesti.
planiranje putovanja diljem Lijepe nam naše kugle zemaljske...

koji će i ostat samo na planiranju, doduše!

nova godina. aj. to je nešto šta bi se i ostvarit moglo
molim bogove snijega da ga pošalju. u Planinu.
znat će oni di je to

a šta da vam kažem više...

"život je lijep, 1 2 3 4 5...!!!"

¸¸¸¸¸¸

(i naravno, sličice...)









¸¸¸¸¸¸

uživajte mi u kiču...
ja sigurno hoću!!!

"when you`re sad & you are lonley
and you haven`t got a friend
just remeber, that death is not the end..."

jučer san prvi put čula ovu pismu i baš je pasala mom rasoploženju.
totalno tugljiva i depresivna. ka šta san i ja bila.

ne poznajem ni jednu osobu (osim sebe same )
koja ima tooonu prijatelja, a kad dođe vikend...ništa...

akcija= 0 pripadnika prijateljskoga roda
bolest= 1 pripadnik prijateljskog roda
otputovao = 1 pripadnik prijateljskog roda
away to college, job etc... = previše pripadnika prijateljskoga roda

...ima tu i još njih, koji jesu tu i koji čak i bi vani...
ali ne želimo na ista mista...pa se nekima ne da...
pa ima je hladno, pa puše, pa su se prejeli, pa im se slomila trepavica
¸¸¸¸mislim više¸¸¸¸
koja korist od svih mojih 1 000 000 prijateljica kad san vikendom osuđena stat doma?!
i ne, ne zadovoljavaju me izlasci 2 puta misečno.
tjedno možda. al ne želin prije 5 doma doć.

preselit ću se u Zg samo da bi imala s kim ić vani...!
i sad bi se pitala zašto su svi oni koji su od akcije otišli gore na faks
al je upravo ovo "od akcije" i govori zašto...

zar je to zbilja previše za tražit?

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

jel ima igdi oglas za traženje prijatelja za izlaske?
uskoro počinjem drastične mjere poduzimat...!
¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

i onda mi svi zavare kad kažen da nemam prijatelja...
e nemam. n e m a m.

umorna san više...od borbe s vjetrenjačama...

od čekanja Godota...

od same sebe...od drugih...

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸


nekad mi dođe zaboravit na ljude... živit svoj i samo svoj život...
bit u socijalnoj interakciji koliko moram...i ne jebat živu silu...distancirat se.

od svih.

"...ma nek se sruči..."

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

al onda...ne daju...onda....me svi vole...

i zovu...i traže...i na daju mi plakat...i nasmijavaju me...

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸


i znam ja da su uvik tu ako ih zatrebam.
za "ozbiljnije" probleme...

samo šta je očito teško shvatit im...da meni ovo zbilja je potrebno?!

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

i tako...vrtimo se u krug...

"spin spin...spin the black circle..."

dokad?

a tko to zna...idemo, pa ko duže izdrži.
nekad mi se čini da i nije baš najbolje to šta mogu puno podnit...

jer, proći će to mene, jel...bit ću ja dobro...

a opet...dokad?

odjednput se lavina toga sruči.

nemam dovoljno vremena. nemam, nemam, nemam.

toliko toga želim radit...
na toliko mista želim biti...
i svukud ići...

toliko toga s događa...
toliko novih spoznaja.
pravila.

moram naučit igrat igrice
tako je u "svijetu velikih".

promislit glavom. emocije stišat.
biti mudra. pitat za savjete. i opet, emocije stišat.
i jezik nekad zavezat...uf

teško se odreći Stolice...

!!! ?? !!!

o da da...a još teže preuzeti je...
a da "odrečeni" to ne skuži. jer je ne da.
a morao bi.

i poluinormacije koje jedva i dobiješ...
i velo tajne kojim je sve obavijeno...
i zašto jednostavno ne sist za stol i otvoreno izložit karte...

ma neće ić, nema šanse...
zato šuti umukni, jer ti ne znaš davati,
ako nemaš koristi...

ljudi stvarno neće ništa dat ako ne očekuju nekakvu korist?
i zašto je to tako?

ma, jasno je meni da svatko sebi želi najbolje
i bilo bi i glupo i nelogično da to nije tako. ali...
uvik taj ali...

ako si već nešto odlučio predat dalje.
čemu držat sve za sebe?
to je tvoj izbor. suoči se s tim.

ne volim zakulisne radnje.

is it just me?

zar nekome zbilja može bit napeto uvik nešto tajit
mislit šta kome može, treba, smije reći...

biti "velik" u svijetu "malih"...

ne znam. možda mi je ovo prevelik zalogaj bio...
možda mi je bolje kemijat samo u laboratoriju...lakše definitivno...
it`s all by the book...a i mašta je dozvoljena.
ako je pravilno primjeniš
pa ima razloga zašto ja kažem da je pravni faks jedan od onih koje nikad ne bi završit mogla!

al, sad- sad nema šanse da ću ja odustati...
ma natrat ću ja vodu na svoj mlin...

i da, igram na kartu glupe plavušice.

pa ćemo vidit kako će ispast...

...treba biti mudar samo...


i pronaći vremena za:
- faks
- učenje
- kave
- izlaske
- internet
- posliće
- putovanja
- glednje tv-a( nemoguća misija, čini mi se?)
- malo provodit vrimena i sa svojima doma
- rodbinu
- kazalište
- - - i fucking pravne zavrzlame!!!...

ma da više ne nabrajam...


kad ću ja spavati?
kad bi barem dan trajao 67 sati!!!

¸¸¸¸¸¸

...veza?

da krenem.
dobra prijateljstva nalik su vezama.
zahtjevaju jako puno truda i ulaganja. i uzajamne tolerancije. jesam li spomenila i strpljenja??!

hmmm...

nekako, imati "drugu polovicu" podrazumjeva sve ovo gore navedeno...

a kad sve to treba primnjeniti na prijateljima...čini se besmisleno...?

jer kao, to su PRIJATELJI
i oni bi trebali razumit...sve!

i ne bi trebali imat nikakvih svojih nebuloza, dubioza, oza, za ,aaaaaa...

da, naravno, svjesna sam ja i sama dok pišem
koliko ovo glupo zvuči

jer,šta...ka da prijatelji nisu ljudi...

al ipak nekako...kad mi se takvo što prečesto počne događati njima
zabrinem se...

jer ne želim. jer mi se nikad nije desilo još. da u jako malo vremena primjetim jako puno toga.
i onda opet- kako to nisan prije vidila, nije takvo ponašanje od jučer...
i šta je to šta je meni odjedanput počelo toliko smetati...

dobro, nije od jednom...već to neko vrijeme traje...
kojih pola godine...ma- i više :-(
al zatvarah oči. ma, proći će. ma pms je, pa san živčana. ma ispiti su...pa isti razlog..ma moji doma..,i opet isto...al u globalu...nije ništa od toga...
u globalu....moram prihvatit da prijateljstva nisu vječna.


???

¸¸¸¸¸¸

i nije da nikad nisam imala prijatelje s kojima sam bila supersuper, pa se to polako ugasilo...dapače...i nije mi žao...jer su to dragi ljudi s kojima mi se put malo razišao...al i danas ih rado vidim!

al ovo prijatljstvo mi je nešto posebno. i zato me i toliko muči...izluđuje.

i ne želim. jer objektivno gledajući, i kad sve to uzmem u obzir, imam jednu jako dragu i krasnu osobu...ali. uvik taj fucking ali...smeta.
sve više i više

danas otvaram oči...nakon svih ovih godina...
...samo stara navika...je ostala...





i zar je to samo navika? jer može bit da je...al ova navika dobra je...

al sad, kad vidim jasno (anksiozno sljepilo me obuzimalo predugo :-D)..

i kad počinjem primjećivat razlike...ma ne, mi nismo jako slične. ne.
štoviše...

al mi nismo ni toliko različite...i to štoviše....

ne znam više...

i onda to putovanje...i nedoumice...ne moje...pa "svađa"...

me ne, to nije svađa...to je rasprava. i ti to razumiš...jer se civilizani ljudi ne moraju derat da bi se razumili...da...razumiš...jedna od rijetkih...

i onda, sat vremena nakon toga, slučajna kava...koja je potrajaaala...

i onda nekako...sve izgleda ljepše...
i sve mane...su dio osobnosti...i je- nisam ih prije vidila...
al naučit ću se ja...

i je...puno toga mi smeta...i daj, ubrzaj se...

al,..., to si MOJA TI...

i ne želim te izgubiti...

i znam, da znam... nemaš ti pojma šta je meni sve u glavi zadnje vrime...i neka...

bolje je tako...jer ti si mene od početka vidila ovakvu kakvu jesan
ja san ta koja je bila slijepa...

i vidim da i ti imaš puuuno dubioza, nebuloza, oza, za ,aaaa...

i vidim da ću od sad pa nadalje u mnogim raspravama ja bit ta koja je u pravu.

koliko mi se go to činilo nemoguća misija nekad...

da. a možda san samo ja odrasla nabrzinu. pa sam prerasla "odraslije" usput.

al eto...stpljenje se isplati, kažu...
pa ću pričekat...jer vrijediš toga.


e moj druže ¸¸¸¸gradski...

da...i mene je našto natiralo u čuvenog Jokera...

razlog: film

nahvaljen. od nekoga čije mi je mišljenje jaaako važno...znat će ona ko je to ;-) a ...lino-lado?

i tako...iden ja u Broadwaya...u cilom kinu prija,ja i jedan par.
predobro. izvalila san se u najmanju ruku ka da san doma...i let the show begin!

...i tako...neću davit s osvrtom predugim...jer sam se začudila ustvari koliko je sve to meni itekako jasno i poznato...
...i kako se studirati "prirodni" fakultet napokon isplatilo---nisan umrla od straha kad su "mi" tamo neke jezive činjenice iznili...jer san ih tako bila i sama svjesna...(samo šta se tu u malo vremena puuuno toga prezentira, pa isto malo
staneš..?)
...no, kakogod....
ono šta san svatila je sljedeće:
- sve srića šta ne razmišljamo svakodnevno o svemu na kvantnofizički način. jer bi svi bili na psihijatriji :-)
- kemija ruls. bar sve ima objašnjenje i nije nikakva vjerojatnost...već jednostavo...jest! (i ima objašnjenja..."opipljivih"!!!)
- ne želim moć predviđat budućnost. ni projektirat prošlost u sadašnjost.
-ne želim u 11 vozit rodicu na HItnu jer cili dan ima fibru 40...i pri tome mislit "samo da me ne razboli"


želim...
- uživati u svemu šta mi se pruži...
pa makar to bilo i odlazak na selo za praznike kad mi svi "vanjski" prijatelji dolaze u Split... :-(
- češće slučajne susrete "druge " vrste...možda se i naučim normalnije ponašat u određenim okolnostima
- da je vani duže dan da mogu uživat u opadanju lišća
- da mi moja novostečena "titula" tajnice donese i više europskih putovanja
- da naučin više radit u photoshopu(i da oden po njega)...i sto drugih stvari još...
---da me prestanu živcirat ponašanja jaaako drage mi prijateljice...želim da se to desi što što prije...

želim
...ljubav...
koja će mi tako zaludit glavu da se neću previše pitat kako, zašto, pa možda baš i ne, ili možda da, pa zašto se on tako ponaša, a i ona...


...pa sad...koji k... uopće znamo??

pa...šta više znamo, više smo svjesni koliko toga ne znamo...
i koliko je sve jako kompleksno...i da ne možeš sto stvari odjednom radit kako triba...

i da svatko od nas ima svoju percepciju svijeta i okoline...
i sve što treba je uživati u njoj...

uživajte u svojoj.jer ona je samo vaša. i po tome je svatko od nas poseban i jedinstven.
DNA se može odrediti...




al viđenje svijeta... standardizirati ljudsku percepciju...





pokušajte!?

šta napravit kad vas netko toliiiko živcira da ni uz najbolju volju i najveće napore, to ama baš ne možete sakrit?!



kao što sami naslov kaže, riječ je o jednom asistentu...
asistentu koji je do jučer bio moj fakultetski "kolega".
i još je kolega, ou je. i fakultetski. u tome i je problem...jer ga prije nisan bila primorana trpit...

i slušat pizdarije. pametovanja. koja, osim što nemaju veze s vezom--- nemaju, na žalost, ni kraja!


...ideš mi na živce, ti i tvoje priče...

prije se i moglo nekako s njim izać na kraj
pobić. odbit sve kave (a postane ti neugodno nakon 7-e odbijene, i to tebi, njemu ne!...pa čoviče - svati više!)
sve "dobronamjerne" savjete. prodike. i ne znam više ni ja šta...

ŠTA JE TO U NEKIM LJUDIMA DA IMAJU KONSTANTNU POTREBU PRIKAZIVAT SE NAJPAMETNIJIMA NA SVITU?!

naravno da ti isti ljudi to itekako nisu... ali bome najiritantniji jesu...

I sad ta osoba postane asistent.
i kad god te na hodniku vidi, ima nešto za reć.
i ti moraš slušat.
i ide ti nešto objašnjavat pred profesorom.
a ti nesvjesno počneš kolutat očima.
i onda svatiš---uupsss---i ne smin baš...

...al para iz ušiju i dalje šiklja. tlak raste na milijardu...



u glavi raznorazni scenariji...

...kažem ti: "pusti me, daj šuti molim te"
rekla sam previše, sad je red da riješim te...
...bez spletaka, samo sa par metaka...


naravno, nisan popizdila...
al ne znam ni šta ću...nekad mi dođe da ga stvarno speštam

"Gospodin superiorni"

Gospodin my ass.

isfrustrirani prosjedi 35-godišnjak
najodvratnija ulizica i guzicolizac (upravo izmislila rič)

koji je prije prije 5 miseci posta dipl. ing, a već se 3 godine ponaša kao da je, u najmanju ruku, dr.sc. svega i svačega, red. prof i akademik... i član Mense... i ne znam ni ja više šta...

i da se razumimo--nitko ga ne podnosi--nitko ko ga poznaje više od 2 dana...

¸¸¸¸ i zar ti netko takav može i mora li ukvarit kolegij ¸¸¸¸

kako se borit protiv toga? kako se ne nervirat?
ili barem manje nervirat...

ja ne znam...sve moje metode i tehnike padaju u vodu kad ga vidim.
a čujem tek!!!

diši, moja ja, diši... 1000, 999, 998, 997... možeš ti to...

al da mi ga je barem jednom opalit tavom po glavi!!!



ajuutoooo!!!!!

o my Goooood!!!!!

danas san slučajno saznala da mi stick zaražen.
da nisan tribala našto u fotokopirnici printat - ko zna bi li ikad!!!

i mislim se ja...kako to, pa imam doma antivirusni i ništa ne očitava...

...i tako, mic po mic... zovem ja svoju najdražu Slovenku...

kaže ona meni, jel ti se pojavljuju exe. neki failovi
ja kažem : ne
i opet mic po mic (meni neka stvari bome nacrtat triba, to je prestrašno kako ja ništa ne mogu skužit priko telefona)
skužim ja da mi se pojavljuju ti isti exe. failovi i to ama baš svaki put kad iden komp izgasit!

i ona meni kaže---aaaa- "to su ti Trojanci
oni su ti podli, i ja san ih imala"
meni kolap. odma.
i nakon kratkotrajne rehabilitacije, idemo u popravak štete. ima ona čovika za sve.

i kaže on/i ona, jel meni šta skinit s neta

svoj antivirusni u smeća. odma.

i iden ja...i malo pomalo (oko mi je na ) 7 "virusa" palo!!

7! 7! 7!

a meni moj lipi AVG kaže da nema ničega!
ma pos.... ti se ja na takvu zaštitu!

i sad se ja razmišljam, odakle meni to uopće...

i naravno, dokučih...

s (part time)posla...
i još ZNAM da tamo na kompu ima 7 virusa..(koji su pod kontrolom...kakvom to, moja ja, kakvom??!!!)
i još svjesno turam svoj stick...

jer, jel...ne razmišljam!

jo, koja san ja budala nekad.

i dobro. koji je zaključak svega?

1) hvala ti M... šta san to zbog tebe morala printat
2) hvala ti A... šta si mi spasila život. i komp, jel
3) neću više na poslu stavljat stick u kompjuter!!!

i isprike R...koja ovo (vjerojatno) nikad neće pročitat
koju san odjebala za piće večeras(a dogovaramo se 10 dana)
jer sam morala spašavat svoj komp!!!

sve u svemu---

nekad mi dođe tuga...

zbog neimanja.
zbog negovorenja.
zbog... odustajanja...

mislim da nema ništa gore nego kad čovjek odustane od samog sebe.
ja znam da se to meni desit neće.
al ima trenutka kad se sve crnim čini...
i kad bi tila. a nemam. i ne mogu.
i najlakše se čini odustat. prestati se trudit. jer ne ide.
jednostavno ne ide...

i sve srića šta se ne događa često...
sva sreća šta postoje suze.
i što je jutro uvik pametnije od večeri.

i kad odspavam bit ću bolje.
kad se jednom vratim među ljude.
kad izađem vani. i zaplešem...

...al u trenutcima kao ovaj...nekako se čini da se to nikad desit neće...

mrzim ovakve trenutke

molim vas...

...svirajte nešto ljubavno
sigurno, tiho, sterilno...

ma, bit će bolje. još plutam na površini.

žuto. veliko. apstraktno.

jaaako toplo. vruće. ako se temperatura od 5500 stupnjeva može takvom nazvati...? :-D

nuklerna fuzija. vodika u helij...

izvor života. i smrti, nekad.

razlog što vidimo boje. jer boje u stvari--ne postoje.
u ovisnosti količine apsorbiranog sunčevog zračenja, ovisi koju ćemo boju vidit.
da nema sunca...sve bi crno bilo!!!

sunce je slikar. slikar pejzaža.
svitanje. uz bonacu. buđenje svega.
večernji suton. prelivanje boja--nijanse crvene, roze i najdraže narančaste mi...

no...

"...sunce žari bludnim zrakama, pa im se ne smijemo nepotrebno izlagati..."


i zato je sunce ponekad potrebno oprati. očistiti od grijeha.
na Njemu niskoj (nama visokoj) temperaturi.
a Arielom. jer pere dubinski.


ja sam to i učinila. kako?
poželjeli ste...pogledajte!!!




[Upload your own video]

evo, i prvi dan je tu. kalendarski. jer ustvari,
jesen se odavno uvuka pod kožu...

možda zbog manjka Celzijusa, možda zbog odlasaka Prijatelja...
...možda zbog mirisa u zraku...

ne znam jel to svima, al meni svako godišnje doba ima svoj miris.

i svaki mi je na svoj način lip...

Jesan mi miriše na sjetu,ali u isto vrime
na neki čudni način puni pluća... čistim zrakom...

..a tek te boje...

...i poželim izać iz kuće, stat na livadu među gomilom lišća i samo se vrtit...


...raširi ruke, ruke su ti snažne...





dok neki već na početku jeseni počnu kukat kako ih čeka duga zima
ja se veselim...
faksu, putovanjima, izlascima...

kazalištu...

umjetnosti...taj svijet me svaki put iznova fascinira.

a i opet se vraćamo na miris... tako je... otmjen. težak. topao...drugačiji...


još kao mala, razlikovala san sve po mirisu.
svaki događaj. razdoblje u životu. ljude.

čudno je to kako nešto nevidljivo, neopipljivo, nečujno... toliko emocija izazvati može...

...i lijepih...i manje lijepih...al isto.

pokušajmo pretočit osjećaje u bočicu...
...ne ide...

...a iz te iste bočice, toliko toga...





ja ću radit u Francuskoj u tvornici parfema... u snovima ...bar...

na javi...ja bi tvornicu parfema u Splitu...

ko će mi je nabavit...? di su dobrovoljci ? :-))

počelo je.

izgleda da ću se jako brzo morat suočit s činjenicom da san lipo zagazila u drugo desetljeće. ne kažen ja da san stara... al san dovoljno stara.

Dovoljno stara da mi se prijateljice počinju udavati.
(samim time, nekako, dođeš do zaključka da si dovoljno star da se i ti možeš udat. i ne samo to. nego da već možeš imat 6 godina bračnog staža iza sebe, i bez roditeljskog dopuštenja da se udaš.
Što bi značilo da bi ti (hipotetičko) dite sad već moglo krenit u osnovnu školu!!!!)

I prestravim se, O my good!!!

Kaaaad prije??! ne ne ne i ne!!!

Ne straši mene toliko ni pomisao na brak i "obveze"...

...mene straši to što meni nije ni svjetlosnim godinama to blizu, čak ni u mislima...

ne mogu se uopće zamislit kao udanu ženu. s mužem. i dicom.

ovo zadnje pogotovo. sledim se isti tren.

...a imam dovoljno godina, jel...

...već mi se počinje činit da su pojedini ljudi (a najstrašnije je šta san među njim i ja sama, i to na prvom mistu) digli ruke ...

I onda još započne...era pireva...uf.


ne želim nikad odrasti...a nekad mi se čini da san odraslija od većine ljudi...

...uključujući i svoje roditelje...

-a definitino od većine mladih roditelje današnjice!

...i čemu toliki strah? jer znam koliko loši roditelji mogu sjebat svoju dicu?
i kolika je to odgovornost? full time job...
...a ja ne volim toliko radit :-(((

ma...Težak dan...idem malo probat ne razmišljat.

...stajali smo.. mokri do kože...



S prvom većom kišom, i otišlo je lito.
Osjećam oštrinu bure. Lupa na prozor. Uvlači se u kosti...
Reska je. I mirisna.
Miriše na ...čisto. Bistri glavu...


No i nevolje stvara...
jer joj je teško odolit...jer joj požele prkosit...
nadjačati je...
..al` često...postanu nadjačani...




Nosi zimu. Nosi kišu. Nosi toplinu..doma...
-kakvog-takvog - ali mog...
Potrčat ću... Da stignem. Što prije...



U sigurno. U Luku...

Vezat ću se za kraj...
...nadam se da konop neće popustit...?

Ima dana kad se jednostavno ustanem na livu nogu...i to ne samo jednu... na njih odma 7.



sve je nekako... naopako. živciraju me sitnice. puno njih. neke inače simpatične male humorističnosti... me dovode do ludila!



i ako se uspenjem dovoljno visoko , nekad dobijem čišću sliku. sagledam situaciju s više strana.



i vidim izlaz. sunce kroz oblake.



čemu pusto živciranje?
ako dovoljno dugo nešto želiš, kad tad ćeš to i dobit.
...i ptice zimi lete na jug... di im klima više odgovara. di ih čeka bolji život...


treba samo malo strpljenja...i doći će i moja zima...

...zima Velikih promjena...
kad ću otić negdi di je sigurnije...
toplije...
mirnije...

...negdi ti turbulencije i virovi neće narušavati moju svakodnevnicu...





biti će to početak bonace moje

...moram se prisjećat boljih dana
kad mi je išao vjetar u leđa
kad san bila Tamo...daleko...
...od realnosti...
posla obitelji obveza
...kad se slobodno disalo...

---kad SE disalo
---kad nisu tone turistića isisali cili zrak
---kad nisan 12 sati sidila u stolici
---kad san na more išla
---kad san se družila s prijateljima
---kad san živila...

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸


al` i opet ću ja živit

...neće Oni meni moje sunce oduzet
...i more moje
...i veselje moje
život moj...

i neću potonit duhom
u ovoj džugli znoja žica i kilobajta

još 10 dana, još samo 10 dana...

--- i Svijet će mi opet bit pod nogama!!!

¸¸¸¸¸¸¸¸ a do tad
odo se ja malo virtualno bućnit¸¸¸¸¸¸¸¸








Who want`s to come with me?

jučer san dobila svoje prve "važne" ključeve.
poslovne, doduše.
...isto to puno znači...povjerenje, rekla bih
..i vozila san auto. sama.
reklo bi se, a neš ti stvari.
ali ja nisan 2 pune godine sila za volan. i jučer jesan.
i bila san sama. bez zaštitne mreže. nikakav trampulin. ništa.
¸¸¸¸just me, myself & I¸¸¸¸

& i did it.
i to san jako zadovoljna odvoženim. nisam zaboravila
kako su papučice poredane. i di se pale svitla, i kad se minjaju brzine...ma ništa!!

...i onda onaj miris...na pazaru...
...nadolazeća jesen...
...lišče....bura...
...preprodaja srednjoškolskih knjiga na Pjaci...
...povratak u prošlost...

pa i to putovanje.
na otok di je vrime stalo. i to još odavno.
kamene kućice. neuklopivi dimnjaci. kampiranje. prijatelji.
more. more. more.

rođendan. pisma. pms. skoro suze¸¸¸
¸¸¸radosnice, ovaj put...

...meteorološka postaja. mikroklima otoka.
skupljanje materijala za memoare. iščekivanje nastanka istih.
...sve...

¸¸¸¸pa onda i slavlje rođendana doma¸¸¸¸

totalni girl`s night out, skoro pa djevojačka, samo šta se nijedna ne udaje.
summertrashin`. plessssss, pisme iz djetinjstva...

...i na kraju jedno "Ćao"
i osmijeh
šta puno znači
a u isto vrime i ne znači ništa...
¸¸¸i uvik se vratimo na isto¸¸¸¸

DO KAD VIŠE OVAKO?!!!

...kad se nađu dva Mutana... nije dobro...

¸¸¸¸al` trenutno, ja i ovim zadovoljna¸¸¸¸

jupi ja ja ja
jupi je
život ide nabolje

otkad son
oplovi
oko škoja Jabuke


a za one koji ne znaju
na Jabuci živi baba Jela
i uzgaja ovce

za one koji znaju...
...živila Hrvatska!!!

...joooj, vrištat ću od sreće!

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

i samo...

...ne daj da ovaj
osjećaj ode...

...ljeto nam se vratilo
uououo...
ljeto nam se vratilo u graaaaad...

...ustvari, teoretski-lito je već odavnoooo tu
no jel, obzirom na neke neodgodive obveze( fakultet & sl.)
...nekima je počelo prije dan i po...

...najveća tragedija u svemu
je živit na moru
a cili misec, po temperaturama od 39 stupnjeva
mora ni ne vidti ni primirisat mu...

...(aj dobro-lažem-
---vidim ga s balkona... ;-) )

a o drugim stvarima ni ne želim govorit
nekad se čudim sebi samoj odakle mi snage
za svakojaka "sranja"
koja se događaju
u svakodnevnici mojoj

...upravo primjetih i nadasve zaključih
(??!!! -i mislim da je vrućina stvarno počela utjecat na količinu gluposti koje mogu proizvest
a trudim se to, barem na ovim područjima- značajno reducirat ;-))
da mi svi postovi samo o lošostima pričaju
e neće ovaj
završit tako neće, neće i neće..
..o ne ne ;-)))

...i tako
sad imam misec dana odmora
malo ću radit
malo putovat
i pit beeeskonačne kave
i kuuupat se
i pleeeesaaaattttt...
i pričat i pivat i svašta

i jest polurastopljenu čokoladu
na svom novom lipom poslu
di je svima lipo kilmatizirano
a ja okružena s 2 kompjutera umirem od vrućine...

...al zato ne da ću na kraju lita biti fit ;-)
i to bez po truda i muke!!!

i opet(iz neba pa u rebra?)---

¸¸¸¸¸¸¸¸¸mooooooooooorrrrrrrreeeeeeeeeee¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

te za kraj nešto...
...moje...

¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸¸

" i teško će znati
`ko tu ne živi
da čovjek još može
i kada pati da tebi se divi...

...Dalmacijo
ko blistav cvijet
čaroban, lijep
ti sav si moj svijet
...Dalmacijo...
ti meni si sve ! "

jučer san bila na rubu sloma živaca.
i srčanog udara.
i moždanog.
i još nekog, sigurno. Kojeg, ne znam.
izmislit ću ja.

Jeste li ikad bili toliko živčani, bijesni, nervozni, luuuudi
da Vam se činilo da će vam srce iskočit?
i jeste se tresli bez ikojeg očiglednog razloga?
i tili ste vriiiištaaatiiiii
i vriiištatiiiii
i lupati ...
i razbijati...

i da nema tog sredsva za smirenje koje bi Vam pomoglo...

....dok ne dodju same od sebe...o da da....ONE...

...suze se zovu...

...meni je to fascinantno. jako.
par kapljica...a toliko olakšanja...

...i odjedanput, lakše se diše.
(a bronhija nigdi na vidiku ;-))
i ima nade.
i stvari više crne nisu. ili ako i jesu
pa šta sad
bit će bolje drugi put...

...i nije me briga.
za Vaša pravila...
...više...

tu sam dok moram.i onda idem...
...(odlazim, idem i ja...pravac- psihijatrija... ;-))

...jednom dođe vrime da se i pupčana vrpca presiče...

...ma kolikogod to teško palo...
ali je izglednije sve!

¸¸¸¸¸¸¸¸

---more---
meni je savršenstvo.
...jednom ću imat svoju kućicu.
u jednoj vali.
i tu će biti moj mir...i samo će posebni ljudi moć doć...
...ljudi sa istom sjetom u očima.
...kad Ga pogledaju. ma koliko god mu bili stalno blizu.
...koji ga osjećaju. ma koliko god bili daleko.

...slušati klapsku pismu. gledati u more. mirisati jod...

......ma koji apaurin...!

nekad mi stvarno nije jasno zašto forsiram neke stvari koje mi očito baš i ne idu
ovaj blog, npr.
o.k.-volim čitati tuđe umotvorine, no znači li to baš da ja moram nešto svoje ić pisat?

jer, mojom vlastitom odokativnom metodom
rekla bih da mi baš to i ne ide brilijantno...

...a ja ako nešto ne radim brilijantno- ne volim to radit uopće... :-)

i onda se pitam
zašto drugi rade neke stvari
koje po nikojim (mojim) pravilima
i zakonima (opet moje) prirode
ne bi baš smjeli ići

...i njih to apsolutno ne smeta...

i čemu onda ta konstantna moja težnja
da sve bude po špagi i pod pravim kutom
i da sve bude po (kakvim-takvim) pravilima
i i i i ....da.

ili možda to moj mali kaos u glavi
želi da bar pod prividom vidljivog svijetla
(pa i UV zraka)
bude sve pod kontrolom...
...kad unutra ustvari baš i nije...

ali odluka je jedna pala
(a nisu odlucili pismo-glava...vec ja)
priklanjam se jednoj sekti
(a zakleti sam govornik protiv svih...hmmm...opet moji dvostruki standardi)
od sada će to biti moja vlastita sekta
Sekta pozitivizma


i čak ću si pokušati dozvolit
radit malo nepromišljene stvari
bez prethodnog, naknadnog i analiziranja za vrijeme događanja

sve samo ako ima
pozitivan prizvuk

i ne šteti dugima
a mene veseli

pa čak i ako to znači otisnut se od kraja...

...obećavan si da ću pokušat...
ma koliko god izgledalo teško i nemoguće...

i evo
rekla bih da je ovo (za moja mjerila, naravno)
jedan poprilično kaotičan post
nema ni glave ni repa

pa ćemo sad zaokružit cjelinu
(jer ne možemo baš odmah počet s promjenama
neke stvari je bolje počet polagano--- ;-))

bez obzira što nije savršen
ovaj blog će nastaviti svoji egzistenciju

.....dok jednog dana napokon više ne kupim
fotoaparat
i pretvorim ovo u fotoblog...

...ali to bi opet značilo stremljenjem k (mom) savršenstvu..

..jer mi to ,kao, bolje ide....

uf.

malo san se previše zapetljala u vlastite misli
i primisli. i postmisli.i...
mislim da na ovih 40 stupnjeva
nije poželjno donosti neke mudre zaključke.

...mozak ima neko čudno svojstvo isparavanja...

...možda je i bolje tako?...

..nakon prejebenog tjedna
nužno se vratit u stvarni život...

...nakon savršenog izlaska vratit se u roditeljski dom...

...nakon položenog teškog ispita
ne imat snage ni za šta osim ić spavat...

...usred važne rasprave ne moć naći pravu riječ...

...previše razmišljat o svemu...

...previše biti sputavan mišljenjima drugih ljudi...

...mišljenjima o raznolikosti...svega...

...i pripadnosti...ičemu...

...preveliko je sve...a opet-globano s(ij)elo je...

...i opet...Ti...
...ili Vi...?!...

...razlike nema...

...kukavičluk...ili šta...

...kako bi bilo usuditi se?
...šta bi se desilo?...
...Svijet ne bi nestao...još....valjda (sigurno!)

...i uvijek neki razlozi
...i jebena opravdanja...

...o da...zaslužila sam diplomu...doktorat čak...

...iz izmišljanja istih...

...a treba se samo usuditi...usuditi...

...usuditi...

...da...lako je pričati!

...ovog mi je više stvarno dosta...

tko je izmislia to da ako se poklope kazaljke
ili budu isti digitalni brojevi
netko misli na tebe?

...neki urar možda?...

jer ako je to stvarno istina
ja san očito jako sretna i popularna osoba

jer u zadnje vrime
nema tog dana
kad se brojevi nisu tako složili...

...već se malo počinjem plašit...

..od ljubavi silne i pažnje...

evo
već se dugo vremena spremam na ovaj veeeliki korak u životu svom
otvaranje bloga
i
ljudi moji
23:23!!!

ma čudnog li čuda...

....meni postaje normalnije sve...

i mislim se mislim
šta pametnog napisat za početak
i nikako smislit
pa eto
nešto
ništa
svašta
ma...
..štagod...

akutualno, indid!